2 mesi fa
Durmitor te primi kako hoće - ili te zagrli ili te šamara. Ja sam očigledno bio u milosti tog dana, jer put preko prevoja iznad Žabljaka bio je čisto zlato. Oktobar, lišće već požutjelo, magla visi u kanjonima kao dim iz nečijeg ognjišta, i nijednog živog auta na dvadeset kilometara. Samo ja, DR-ka, i tišina koja te natjera da ugasiš motor i samo slušaš.
Ima jedna dionica između Žabljaka i Šavnika đe put ide ivicom kanjona Tare. Ograde nema - ko će ti ogradu, ovo ti je Crna Gora - samo asfalt, ponekad šljunak, i trista metara ničega do rijeke dolje. Srce ti je u grlu prvih pet minuta, a onda se navikneš i počneš da uživaš. DR šeststo pedesetica je stvorena za ovakve puteve. Nije brza, nije lijepa, ali je neunništiva. Možeš je bacit niz liticu i ona će se pokupiti i nastaviti.
Na vrhu prevoja sam stao kod jedne napuštene kolibe i pojeo sendvič koji sam napravio ujutru u Žabljaku. Pršuta, kajmak, domaći hljeb. Pio sam kafu iz termos-boce i gledao orlove kako kruže iznad kanjona. Znaš ono kad ljudi kažu "živim za ovo"? Obično je fraza. Ali u tom momentu, na tom prevoju, sa tim sendvičem - bukvalno sam živio za to. Crna Gora je mala zemlja, ali kad je voziš na dva točka, beskonačna je.